UČITELJ NEZNALICA: lekcija 1

Jacques Rancière, Le maître ignorant; Cinq leçons sur l’émancipation intellectuelle, Fayard, Paris, 1987.

Jacques Rancière, The Ignorant Schoolmaster: Five Lessons in Intellectual Emancipation, Stanford University Press, Stanford CA, 1991.

Ransijerova knjiga Učitelj neznalica napisana je 1987. godine, kao osoben pokušaj obnove, rasprave i daljeg razvijanja pedagoškog metoda Žozefa Žakotoa (Joseph Jacotot) – francuskog intelektualca koji je praktikovao tzv. "univerzalno podučavanje". Budući Altiserov (Althusser) učenik, Ransijer je bio zainteresovan za problem statusa znanja u kapitalizmu, ali je odbacio ideju intelektualaca kao idejnih predvodnika "potlačenih": u njegovoj pedagoškoj filozofiji centralno mesto zauzima premisa da se jednakost mora podrazumevati, i da umesto nekakvog budućeg cilja, upravo jednakost predstavlja startnu tačku za svaku emancipatorsku društvenu praksu, u rangu od nauke do svakodnevice. Za razliku od Burdijea (Bourdieou), koji je u nejednakosti školskog sistema video prepreku koju treba rušiti, Ransijer smatra da je svaka rasprava i proizvodnja diskursa koji podrazumeva nejednakost u pristupu znanju udaljavanje od materijalnosti konkretnih činova kojima se ravnopravnost potvrđuje. Za razliku od Burdijea, Ransijer tvrdi da znanje ne treba prilagođavati nečijem rasnom, klasnom ili drugom statusu, već da pristup znanju zavisi od volje i inteligencije koja se volji potčinjava, te da su konkretna saznanja (iz bilo koje oblasti) samo put emancipacije, na kojem će docnije individua sama odabrati dalja znanja, kada jednom shvati da joj je potrebno samo da upotrebi volju i knjigu. (Burdije, prema Ransijeru, čini tu grešku da pretpostavlja "naivne" ili neznalačke subjekte).
U tom smislu funkcioniše i knjiga Učitelj neznalica, koja se zasniva na Žakotoovoj revolucionarnoj metodi poučavanja iz 1818. godine: dužnost Učitelja da objasni Objašnjenje iz knjige je (kako se to pokazalo Žakotou) izlišna, i treba je menjati ravnopravnošću inteligencija u procesu učenja, gde inteligencija učitelja i učenika nisu hijerarhijski nejednake, već svaka ravnopravno korespondira sa knjigom, kao i jedna sa drugom. Ransijerov diskurs se prepliće sa Žakotoovom pričom, tako da je nekada teško povući granicu gde govori jedan, a gde drugi: iznad svega, time što zauzima poziciju pripovedača (a ne nekog ko "objašnjava" univerzalno podučavanje i time se stavlja u višu poziciju), Ransijer demonstrira kako se može uspostaviti odnos ravnopravnosti između dve inteligencije, ili dve knjige. Kao što je kazao i sam Žakoto, "jednakost nije jednostavno data ili svojatana, ona se praktikuje i potvrđuje". U Ransijerovom/Žakotoovom viđenju, nejednaka distribucija znanja i povlašćene versus potlačene pozicije nisu ni pretpostavka niti opravdanje: "čovek je volja koja se koristi inteligencijom". Stoga je Ransijerov pokušaj rehabilitacije te, naizgled jednostavne, a zapravo i danas revolucionarne pretpostavke, važan za promišljanje načina na koji učimo i podučavamo, jednako u samoj filozofiji kao i u oblasti konkretnih praksi, bez jaza između ove dve.

Iva Nenić

NB: Prevod lekcije 1 možete skinuti u pdf formatu na dnu stranice.