[opera] DON ĐOVANI - DON GIOVANNI, Bojana Cvejić / 20. i 21.09.2008. / Bitef, Beograd

DON ĐOVANI / DON GIOVANNI

Tražeći pokret u žudnji, libertinskoj koncepciji slobode i neoliberalnom kapitalizmu – idejama koje Mocartovog Don Đovanija čine i dalje očaravajućim – ova predstava zapravo postaje koreografija. Koreografija glasova i tela, vidljivog i čujnog, narativnog i apstraktnijeg fizičkog izraza; koreografija pokreta, gestova i manira pevajućeg tela, koji idu od onih malih, skoro neprimetnih, intimnih i unutrašnjih pa do širokih, dalekih i spoljašnjih...

Opera aktivira i osvetljava prostor koji uveliko prevazilazi dimenzije pozorišne scene tako da se njegova percepcija tokom predstave može menjati. Gde smo mi, a gde su tela i glasovi koji nas svojim pevanjem i kretanjem pokreću? Ova predstava i jeste sam taj pokret koji se pojavljuje u zoni-između izvođača i publike, u promenama njihovih odnosa, afiniteta i razdaljina. Gledalac je ostavljen na miru da prakticira svojevrsnu gimnastiku oka. Promenom pogleda, on je taj koji uokviruje prizor. A pevači, pristupajući glasu kao plesači, postaju prvenstveno fizički likovi na granici onoga što telo može izraziti pevajući operu.

PUTOVANJE DON ĐOVANIJA...

Don Žuan (španski) ili Don Đovani (italijanski) – libertin, ateista, zavodnik, ženskaroš, buntovnik, vragolan i Đavo, čak i ubica – doživeo je brojne transformacije na svom dugom putovanju kroz evropsku kulturu. Srećemo ga prvo u srednjevekovnim dramama i pričama, zatim kroz književnost i izvođačke umetnosti humanizma, klasicizma i romantizma, pa kroz modernu i savremenu književnost i filozofiju, sve do masmedijskih reprezentacija u filmu i pop muzici i upotrebe u svakodnevnom govoru. Broj kulturno-umetničkih artefakata koji ispisuju putovanje Don Žuana je blizu 90! Kontraverzan, neuhvatljiv i intrigantan, Don Đovani je na ovom putu menjao klasu, dob i ćud, prilagođavajući se novim društvenim okolnostima, ali više od svega menjao je moralnu pouku koju prenosi narodu i građanima Evrope. Drugi «mitski likovi» poput Fausta, Don Kihota ili Hamleta ostaju pop simboli istih paradigmi kroz različite kontekste. Don Đovani ima drugačiju sudbinu, i upravo ta dinamična fluidnost postaje jedna od njegovih osnovnih karakteristika.

Prva poznata drama u kojoj ga srećemo je El burlador de Sevilla y Convidado de piedra (Seviljski zavodnik i kameni gost) Tirsoa de Moline, iz 1620-1630. Radnja je smeštena u Španiju i Napulj 14. veka. U ovom kontekstu, Don Žuan je varalica, obmanjivač i zavodnik, čija je svrha zavođenja obeščašćenje zavedenih žena. On je više od običnog prevaratna – đavo, demon, Satana, kako ga je sam redov de Molina opisivao. Njegov Don Žuan je aristokrata. Tako, njegovo bahato i brutalno ponašanje – koje ide preko ustanovljenih principa pristojnosti i časti – govori o krizi feudalnog društva izazvanoj degradacijom plemstva koje je bilo („u neka ranija, bolja vremena“) čuvar feudalnog poretka, a gde je žena (supruga i majka) bila stub porodice, pa time i samog društva.

Drugo slavno Don Žuanovo pojavljivanje u evropskoj kulturi je Molijerova drama pod naslovom Don Juan ou le Festin de Pierre (Don Žuan ili kameni gost) iz 1665. Priča je smeštena na Siciliju, a don Žuan u njoj još uvek ima oca, od kojeg se izrodio, a dobija i ženu, Donu Elviru, koja mu ostaje saputnica u mnogim pričama. Molijerov Don Žuan pokazuje moć zavođenja u jeziku/jezikom: bujicom reči, obećanjima, elokventnošću, lažima, jednom rečju – retoričkom virtuoznošću. Za razliku od de Molininog Don Žuana, on ne teži uništavanju zavedenih, već pre sopstvenom uživanju i slobodi proigravanja društvenih očekivanja. Ono bitno što nam pokazuje Don Žuan ovde jeste izmicanje istine, pred govorom koji dolazi na mesto istine, odnosno: pred istinom samog govora.

Jedna od najupečatljivijih i najrazrađenijih priča o Don Žuanu je ona koju je Lorenco da Ponte napisao kao libreto za Mocartovu operu, premijerno izvedenu u Pragu 1787. pod naslovom Don Giovanni ossia il Dissoluto punito (Don Giovanni ili kažnjeni razvratnik). Don Đovani je ovde opet aristokrata, ali kontekst je drugačiji – radi se o početku novog doba koje će okarakterisati kapitalizam, industrijske revolucije i jačanje buržoazije. On je tu sredovečni razvratni plemić, koji je završio brojne ljubavničke pohode, u poslednjem nema uspeha, te za sobom ostavlja silovanu Donu Anu, patnju Done Elvire i ubijenog Komandatorea, Aninog oca. Don Žuan tu nije „mimo društva”, već je pre sámo jedno društvo razuzdanosti i obesti, koje propada i nestaje. On dobro poznaje pravila društvene igre, te shvatajući da je otišao predaleko, bez kajanja i straha prihvata neumitnu kaznu –smrt. Kazna dolazi od društva koje se upravo rađa, svega par godina do Francuske revolucije. 

Najznačajniji engleski susret sa Don Žuanom je u epskoj poemi Don Juan lorda Bajrona iz 1818. On Don Žuana smešta u tipično romantičarske, „egzotične“ kontekste Grčke i Otomanskog carstva, pirata i sultana... Don Žuana ovde vidimo u drugačijem svetlu. On je pre žrtva nego akter – žrtva društva, nesretnih okolnosti i samih žena. Bajron time prebacuje krivicu na društvo pokazujući Don Žuana kao nesvesnu žrtvu represivnog katoličkog sistema, a sa druge strane obrće logiku želje postavljajući Don Žuana i njegovu želju kao efekte želje žene.

Zatim, evo ga opet u Španiji, u 19. veku – u drami Don Juan Tenorio: Drama religioso-fantástico (Don Žuan Tenorio: religiozno-fantastična drama) Jozea Zorile, iz 1844. Ova priča, kao i Bajronova, ima izražen romantičarski pristup. Međutim Zorilin Don Žuan je izrazito aktivan. On je drska individua koja se igra sa društvenim normama; više vragolan nego vrag, harizmatičan je, avanturista i hazarder. Don Žuan ovde ima “ljudske osobine”; čak pokazuje da ume da voli, makar samo sad-i-ovde, ...a čovek koji voli mogao bi biti i dobar, ako mu okolnosti to dozvole. U Zorilinoj drami nisu, te on od nitkova postaje ubica i beži iz zemlje, dok na kraju moli za oprost.

Ako je za 19. vek (kod Bajrona i Zorile) Don Žuan bio individua koja teži slobodi dok ga društvo u tome osujećuje, 20. vek odbacuje moralizam i dovodi tenziju između pojedinca i društva do ekstrema (kod Šoa, Apolinera, Horvata...). Don Žuan postaje buntovnik protiv opresivnih društvenih normi, koji preispituje i testira granice između onoga što je dozvoljeno i onoga što nije. Naravno, on u tome opet i uvek gubi, stešnjen između nemogućeg izbora života u društvu: Život ili sloboda!, gde ako izabere život nužno gubi slobodu, a ako izabere slobodu, gubi oba.

Polazeći od tog dvadesetovekovnog društvenog iskustva, Mocartova opera u režiji Bojane Cvejić, na početku 21. veka na nov način repozicionira Don Žuana. Ona značajno menja status libertina, kao fluidne autonomne individue u neoliberalno-kapitalističkom društvu, gde on nije više buntovnik, već naprotiv – kao „glatki operater“ – postaje oportuni pragmatičar. ...Samo dve decenije unazad postmoderna teorija je proglasila dinamični „nomadski subjekt“ (Rozi Brajdoti) krajnjom instancom otpora represivnim i okoštalim društvenim okvirima, da bi pre nekoliko godina sama Brajdoti zaključila da je „najveći nomad danas sam kapital“, što temeljno menja perspektivu. Ovo bazično pitanje društvene pozicije i funkcije primorava nas da se vratimo putevima Don Žuana unazad, razmišljajući o tome da li je on (bio) eksces, simbol ili simptom društava u kojima se pojavljuje i deluje...

Bojana Cvejić (Beograd, 1975) je počela da se bavi izvođačkim umetnostima preko opere. Od 1995. godine režirala je nezavisne predstave muzičkog pozorišta, inicirane zajedno sa dirigentom Premilom Petrovićem u REX-u, Beograd, u produkciji Fonda za otvoreno društvo: Mocartove Bastijena i Bastijenu (1996), Faljin Portret Maese Pedro (1998), Priču o vojniku Stravinskog (2000) koje su takođe odabrane i izvedene na festivalima BEMUS, Grad teatar Budva u bivšoj Jugoslaviji, Bitef (Alterimage). Poslednja je bila Orfej i Euridika u Muzeju istorije Jugoslavije u okviru festivala BEMUS u Beogradu u produkciji Jugokoncerta 2005. godine. Od 2000. godine živi i radi u Briselu gde je u saradnji sa holandskim pozorišnim rediteljem Janom Ritsemom u Kaaitheater režirala i izvela niz predstava koje su gostovale širom Evrope: Verwantschappen (2000); TODAYulysses (2002); Pipelines, a construction (2004), KNOWH2OW (2005), COCOs: Breeding, Brains and Beauty (2008). Kao dramaturg i izvođač sarađuje sa nizom koreografa u Berlinu, Beču, Parizu, Briselu itd.( Mette Ingvartsen, Jefta van Dinther, Christine Gaigg, Anne Juren, Xavier Le Roy, Eszter Salamon). U Beogradu Bojana tesno sarađuje sa TkH Centrom (Walking Theory Center Research in and Magazine for the Performing Arts Theory and Practice). Magistrirala je na Muzičkoj akademiji Univerziteta umetnosti u Beogradu sa tezom »Izvođačka praksa iza muzičkog dela: Sati, Kejdž, Jang, Zorn«, a trenutno radi na doktorskoj tezi (Performance after Deleuze: Creating ‘Performative’ Concepts in Contemporary Dance in Europe  u Centru za istraživanje moderne evropske filozofije u Univerzitet Middlesex u Londonu (the Centre for Research in Modern European Philosophy, Middlesex University). Predaje teoriju i analizu performansa u okviru raznih edukativnih programa i ustanova u Evropi, a od 2001. radi kao nastavnik i mentor studenata u PARTS, školi savremenog plesa u Briselu. Autor je dveju knjiga: Otvoreno delo u muzici: Boulez, Stockhausen, Cage (Beograd: SKC, 2004) i IZVAN MUZIČKOG DELA: PERFORMATIVNA PRAKSA Erika Satija, Džona Kejdža, Fluksusa, La Monta Janga I Džona Zorna (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007). Trenutno je umetnik u rezidenciji u Centre Chorégraphique de Montpellier Languedoc-Roussillion u projektu SIX MONTHS ONE LOCATION koji je inicirala sa Ksavijerom Leroaom (Xavier Le Roy).

Premil Petrović je diplomirao na teorijskom odseku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a potom je završio studije dirigovanja na Visokoj školi za muziku Hans Ajsler u Berlinu u klasi Vinfrida Milera 2005. godine. Dobitnik je prestižnih stipendija Hajnrih Bel i Akademije Nemačke banke – Muzički teatar danas (Musik Theater Heute, Akademie der Deutschen Bank), u okviru koje je slušao interpretativne kurseve najvećih dirigenata današnjice. Sa grupom prijatelja pokrenuo je 1996. godine Muzičko pozorište u nezavisnoj produkciji Cinema REX-a, Kulturnog centra Radija B92. Dirigovao je Mocartov zingšpil Bastijen i Bastijena, sa kojim je 1996. gostovao na festivalima Grad teatar Budva i Bitef (prateći program Alter-Image). Slede projekti Lutkarsko pozorište Majstora Pedra Manuela de Falje na Bemusu 1997, Pjero mesečar Arnolda Šenberga na Međunarodnoj tribini kompozitora 1998, kao i Priča o vojniku Igora Stravinskog u Beton hali 2000. godine. Na Bemusu 2001. izveo je sa festivalskim ansamblom Pesmu o zemlji Gustava Malera u Šenbergovoj orkestraciji. Godine 2002. debitovao je kao dirigent u Nemačkoj sa Berlinskim simfoničarima (Berliner Symphoniker), sa kojima je više puta nastupio u prethodnim sezonama. Dirigovao je premijernim izvođenjem opere Anje Đorđević Narcis i Eho na Bemusu 2002. Od osnivanja Beogradskog međunarodnog čelo festa redovno nastupa na ovom festivalu sa Gudačima Sv. Đorđa i vodećim čelistima sveta. Otvorio je Bemus 2004. beogradskom premijerom opere Zora D. Isidore Žebeljan. Godine 2005. debitovao je sa Beogradskom filharmonijom. Ove godine dirigovao je scenskom kantatom Atlas kompozitorke Anje Đorđević u produkciji Jugokoncerta. Od avgusta 2006. radi kao korepetitor i dirigent u operi u Nordhojzenu, Nemačka.