PREMA TEHNO-HUMANISTICI: manifest

STVARALAČKA STRANA HUMANISTIKE još uvek nije naišla na prihvatanje u zvaničnoj klasifikaciji i metodologiji naučnih disciplina. Da li je humanistika oblast koja se bavi isključivo izučavanjem, ili bi u njoj trebalo da bude i aktivnog, konstruktivnog dopunjavanja? Znamo da tehnologija služi kao praktično proširivanje ("primenjivanje") prirodnih nauka, kao što je politika proširivanje društvenih nauka.

I tehnologija i politika su osmišljene da bi transformisale ono što njihove zasebne discipline objektivno proučavaju. Postoji li neka aktivnost u humanistici koja bi mogla da bude saobrazna ovoj transformativnoj funkciji tehnologije i politike? U navedenoj shemi, treća linija ukazuje na prazno mesto, nagoveštavajući sporan položaj praktičnih primena humanistike.

priroda - prirodne nauke - tehnologija - transformacija prirode
društvo - društvene nauke - politika - transformacija društva
kultura - humanističke nauke - ______ - transformacija kulture

Između teorijskih i praktičnih disciplina postoji logična veza u odnosu prema istraživanju i transformisanju prirode i društva. Međutim, treća linija sugeriše da nam je potrebna praktična oblast humanistike koja funkcioniše kao tehnologija i politika, a svojstvena je kulturalnom domenu.

Kako bismo je nazvali? Ponekad je imenovanje najbolji put da bi se odredio ili, čak, rešio problem; sam naziv sadrži embrion koncepta i početak buduće teorije. Predložiću nekoliko termina koji bi mogli biti delotvorni u tom praznom prostoru (trenutna embrionska faza teoretizacije čini budućnost otvorenom za višestruke mogućnosti).

"Kulturonika" bi se odnosila na disciplinu koja se kulturom bavi praktično, po matrici "elektronike", "bionike", "avionike", "tektonike", "mnemonike" i ostalih "primenjenih", konstruktivnih disciplina. "Pragmo-humanistika" sugeriše da humanistika poseduje pragmatičnu stranu koja reguliše odnose između njenih aktera i korisnika, njenih autora i primalaca. "Trans-humanistika" ukazuje da ova grupa praktičnih disciplina - translingvistika, transestetika, transpoetika, itd. – teži da trans-formiše ona područja kulture koja su proučavana putem odgovarajućih naučnih/filozofskih disciplina kao što su lingvistika, estetika i poetika.

Među ovim trans-disciplinama, jedna od najširih primena može biti pripisana translingvistici, jer ona stvara veštačke jezike ili uvodi nova usmerenja u razvoj prirodnih jezika. Očigledno, projekat dr Ludwika Lejzera Zamenhofa, internacionalni jezik esperanto, ne pripada polju lingvistike u pravom smislu te discipline, iako potiče iz intenzivnog bavljenja lingvistikom. Komparativna analiza postojećih jezika omogućila je Zamenhofu da sintetizuje novi jezik, kombinujući u njegovoj gramatici i rečniku elemente romanskih, germanskih i slovenskih jezika.

U prvoj polovini 20. veka, pre nego što je engleski postao preovlađujući jezik u internacionalnoj komunikaciji, esperanto je imao veliku šansu da postane lingua franca moderne civilizacije; čak i sada se njime služi više miliona korisnika. Translingvistika pokriva oblast kojoj pripadaju tzv. konstruisani internacionalni jezici (volapik, ido, Okcidentalni), fikcionalni jezici (klingon iz serije Zvezdane staze; quenya i sindarin u Tolkienovim knjigama), i specijalizovani jezici različitih disciplina (matematika, logika, lingvistika), kao i jezici za kompjutersko programiranje i komunikaciju čovek-mašina.

Najzad, termin "tehno-humanistika" bi referirao na umetnost humanistike. Ona uključuje umetnost građenja novih intelektualnih zajednica, novih paradigmi mišljenja i načina komunikacije pre nego jednostavno proučavanje ili kritikovanje proizvoda kulture. Trebali bismo imati na umu da humanistika konstituiše nivo meta-umetnosti, različite od primarnih umetnosti: slikarstva, poezije ili muzike, koje čine predmet humanističkog istraživanja. Činjenica da humanistika pripada ovom meta-diskurzivnom nivou ne isključuje njenu praktičnu, proizvodnu orjentaciju. Humanistika ne proizvodi umetnička dela već nove kulturalne pozicije, pokrete, perspektive i moduse refleksivnosti.

Koncept "tehno-humanistike" ne nagoveštava da humanistika treba da se prilagodi zamisli "tehne" iz naučne tehnologije; upravo suprotno, tehnologija je ta koja je ukrala "tehnu" (gr. techne - "zanat, veština, umeće") od humanistike. Sada je došlo vreme za njenu reaproprijaciju. Koristeći ovaj termin "tehne", ne nameravamo da "sajentizujemo" humanistiku, već, naprotiv, da je približimo umetnosti i kreativnosti u sferi ideja i komunikacija. Kada nudimo određenu teoriju, potrebno je da se zapitamo da li je ona sposobna da inauguriše novu kulturalnu praksu, umetnički pokret, disciplinarno polje, novu instituciju, životni stil, ili intelektualnu zajednicu?

Reintegracijom "tehne", tehno-humanistika upotpunjava projekat nauka o čoveku konceptom humanističkih umetnosti. Dok se primarne umetnosti, kao što su poezija, slikarstvo, teatar, itd. proučavaju u okviru nauka o čoveku, sekundarne, humanističke umetnosti nisu predmeti nauka o čoveku, već njihova konstruktivna proširenja, transformativne prakse izgrađene na temeljima naučnih otkrića i teorija.

Primarne umetnosti su transformativne prakse usmerene prema materijalnim objektima ili prirodnim jezicima (tj. kao što ih je Yury Lotman nazvao, "primarnim označavajućim sistemima"). Na primer, skulptura transformiše kamen, ples i teatar – ljudsko telo, poezija – prirodni jezik. Humanističke ili nauke o čoveku su uspostavljene da bi proučavale ove primarne umetnosti i gradile određene teorije i generalizacije na njihovim osnovama. Tehno-humanistika konstituiše treći, post-teorijski nivo kulturalne aktivnosti, odnosno, raznovrsne prakse koje teže da rekonfigurišu elemente prethodna dva nivoa.

Na primer, ruski simbolizam je integrisao kulturalnu aktivnost na sva tri nivoa: prvo, kroz poeziju i prozu; drugo, putem opšte teorija simbola i njenom primenom na pisanje simbolista; i treće, transformativnim praksama koje su proizašle iz simbolističke teorije. To uključuje produkciju manifesta, kritičkih i novinarskih spisa, polemika, organizaciju javnih događanja (koncerata, čitanja, diskusija) i novih časopisa i publikacija, stvaranje simbolističkog miljea, kao i širenje simbolizma u različite umetničke i intelektualne krugove. Sve ove prakse mogu biti identifikovane kao konstitutivne za tehno-humanistiku, odnosno humanističku umetnost.

Postojeća podela kulture na primarne prakse i naučne teorije je nepotpuna i ne dopušta odgovarajuću definiciju stvaralačkih doprinosa od strane mnogih aktera kulture. Na primer, glavni predstavnici ruskog srebrnog doba – Dmitry Merezhkovsky, Vyacheslav Ivanov, Andrei Bely – bili su i pisci i teoretičari. Ali, tu je i treći faktor u njihovom radu koji se ne nalazi kod samih pisaca (kao što su Chekhov ili Leskov) ili naučnika (kao što su Veselovsky ili Potebnia). Oni nisu jednostavno proizvodili ili samo istraživali književnost, već su i proširivali granice književnog pristupa prema teoretskoj zamisli njegovih mogućnosti. Pisali su simbolističke pesme, rasprave i manifeste. Stvorili su program simbolizma kao širokog kulturalnog pokreta, uključujući u njega umetničke, estetičke, mističke i društvene komponente.

Za razliku od humanistike, koja proučava postojeće kulture, tehno-humanistika istražuje ono što još uvek ne postoji. Ona projektuje i proizvodi moguće kulturalne objekte i forme aktivnosti, uključujući nove umetničke i intelektualne pokrete, nove discipline, istražuje metodologije i filozofske sisteme, nove stilove ponašanja, društvene rituale, semiotičke kodove i intelektualne tendencije.

Da tehno-humanistika nije konstrukt samo našeg vremena pokazano je kroz kulturalne zajednice italijanskih humanista, nemačkih romantičara, američkih transcendentalista, italijanskih i ruskih futurista, francuskih nadrealista... Bitno svojstvo ovakvih kulturalnih grupa jeste generisanje njihovih stvaralačkih praksa na osnovama određenih teorija. U poznom 20. veku, na tehno-humanizam u Rusiji je ukazao Dmitry Likhachev u svom radu na "ekološkom" očuvanju kulturalne memorije; Yury Lotman kroz razvoj semiotičke svesti i sistematsko istraživanje i transformisanje semiosfere; Georgy Shchedrovitsky putem uključivanja refleksivne metodologije ("misao-akcija", "mysledeiatelnost") u obrazovanje, arhitekturu, dizajn i ekonomiju.

Navešću jedan podrobniji primer onoga što podrazumevam pod tehno-humanistikom. Glavna saznanja književne teorije, ako proučavamo njene inovativne ideje i vrhunska dostignuća, ne nalaze se u naučnim monografijama ili člancima, već u književnim manifestima. Oni su proizvodi teorijske imaginacije, pre nego empirijske studije i naučna ispitivanja. Manifesti neoklasicizma, romantizma, naturalizma, futurizma, nadrealizma, itd. nemaju uporište u istraživačkoj disciplini, u "pažljivoj, sistematičnoj, strpljivoj studiji i potrazi u nekoj od oblasti znanja", kao što je to definisano u Websterovom rečniku. Manifesti nisu ni faktualni ni fikcionalni – oni su formativni.

Oni teže da proizvedu nove naučne činjenice, pre nego da uoče i analiziraju stanja, prošla i sadašnja. U okviru kojih postojećih akademskih kategorija se ova konstruktivna aktivnost teorije može smestiti? Da li ona pripada oblasti naučne ili književne fikcije? Očigledno, ni jednoj od njih. Odgovarajuće mesto za nju je upravo u još uvek neoznačenom području teorijskih izuma, tehno- ili trans-humanistike.

Humanistika treba da usvoji oba modusa konceptualne aktivnosti prepoznate u naukama: otkriće nekog od postojećih principa i činjenica, i invenciju onih oruđa i ideja koje mogu transformisati dato područje proučavanja. "Izumevanje", kao modus kreativnosti, treba da postane nerazdvojivi pratilac istraživanja u humanistici, kao što je to tehnologija za nauku. Tako, tehno-humanistika ili trans-humanistika se, Bakhtinovim rečima, može odrediti kao "ko-kreativnost onih koji razumeju [kulturu]", kao konstruktivni i transformativni potencijal kulturalnih teorija.[1]

Naše akademske institucije, ipak, nemaju razumevanja za ovako neobične trase konceptualne kreativnosti. Postoje odseci za naučnu i književnu teoriju, za fikcionalno i kreativno pisanje, ali ne i za konstruktivno pisanje "praktične teorije", ne za tehno-humanistiku. Da li postoji institucija u savremenoj akademiji u kojoj bi se takvi kreativni mislioci, književni izumitelji i graditelji, kao što su Friedrich Schlegel, Vissarion Belinsky ili André Breton, mogli razvijati kao profesionalci? Paradoksalno, njihovi stavovi, dela i biografije se smatraju vrednim opširnog i pažljivog akademskog studiranja; dok će veoma konstruktivne podsticaje njihovih spisa, koji pripadaju "inventivnom" žanru, nedostatak odgovarajućih dokumentarnih dokaza i primena naučnog "aparata" držati izvan akademije.

Ovaj paradoks može se porediti sa nemogućim scenarijom u kome bi univerzitet isključio inženjersku školu ili odsek zbog toga što, za razliku od odseka za fiziku ili hemiju, radi sa izumima umesto sa otkrićima. A inženjering u humanistici nije manje značajan.

Neuspeh u prepoznavanju kognitivnog statusa tehno-humanistike otvara pitanje da li su različiti intelektualni kapaciteti adekvatno reprezentovani i integrisani na našim univerzitetima? Prema Alfred North Whiteheadu, "zadatak Univerziteta je stvaranje budućnosti, kao i racionalne misli, civilizovanog načina uvažavanja, što može uticati na potomstvo."[2] Naučna inventivnost, čak mnogo direktnije nego naučno proučavanje, uobličava našu kulturalnu budućnost. Iako mu se retrospektivno pridaje tako visok značaj, zbog čega je teorijsko izumevanje odbačeno i na savremenoj akademiji?

Prepoznavanje konstruktivnog potencijala humanistike nije dovoljno. Bakhtinova metodološka sagledavanja pomažu nam da specificiramo karakter kognitivne aktivnosti u humanistici kao drugačiju od one u naukama. Sve do ove tačke, tendencija u "primenjenoj humanistici", ukoliko je bila pozvana da dokaže svoju praktičnu vrednost, bila je tehnologizacija ili politizacija ovih disciplina, odnosno, njihovo svođenje na praktične modalitete prirodnih ili društvenih nauka. Humanistika, ipak, ima svoj sopstveni konstruktivni potencijal koji odgovara njenom jedinstvenom objektu. Bakhtin je okarakterisao ovaj objekt kao "ekspresivno i govoreće biće [vyrazitel’noe i govoriashchee bytie]. Ovo biće se nikada ne podudara sa sobom, i zato je neiscrpno u otkrivanju svog značenja i značajnosti."[3]
Bakhtin zatim ukazuje da:

"[Postoje] različiti načini bivanja aktivnim u kognitivnoj aktivnosti: aktivnost onoga ko prihvata nemu stvar [kao u prirodnim naukama] i aktivnost onoga ko prihvata drugi subjekt [kao u naukama o čoveku], to jest, dijaloška aktivnost primaoca."[4]

Sledeći Bakhtinovo zapažanje o dijaloškoj aktivnosti saznanja, možemo izdvojiti specifičnu grupu iskaza, koje nazivam transformativnim, a koji su ključni za logiku i etiku humanističkog diskursa. Transformativni iskazi saopštavaju nešto što menja sam proces komunikacije i uloge njegovih učesnika. "Volim te" je primer transformativnog iskaza, jer referira na odnos između sagovornika i radikalno menja ovaj odnos u trenutku svog iskazivanja.

Humanistički diskurs, kao i bilo koji diskurs prirodnih ili društvenih nauka, obraća se ljudskim individuama. Ali, jedino humanistički diskurs uzima ljudske individue i njihovu kreativnost kao svoju glavnu sadržinu. Zbog toga humanistički diskurs nije samo informativan. On je potencijalno transformativan, kao što je to i izjavljivanje ljubavi (ili mržnje); upućen je subjektu o kome govori. Aktivnost u humanistici se razlikuje od tehnološke ili političke aktivnosti po tome što ona nije usmerena ka materijalnim objektima ili društvenim masama, već ka kreativnim i odazivajućim pojedincima, angažujući ih u događajima stvaralačke komunikacije. Tehnologizovati ili politizovati humanistiku znači ignorisati njene specifičnosti.

Mikhail N. Epštajn je Samuel Candler Dobbs profesor Teorije kulture i Ruske književnosti na Emory Univerzitetu. Epštajn je osnivač Laboratorije za savremenu kulturu u Moskvi. Autor je inteLneta i petnaestak knjiga.

1. [1] Mikhail Bakhtin, Speech Genres and Other Late Essays, prev. Vern McGee, University of Texas Press, Ostin, 1992, str. 142.
2. [2] A. N. Whitehead, Modes of Thought, The Macmillan Co, Njujork, 1938, str. 233.
3. [3] "K filosofskim osnovam gumanitarnyx nauk,” u M. M. Bakhtin, Sobranie sochinenii, Russkie slovari, Moskva, 1997, sv. 5, str. 8.
4. [4] M. Bakhtin, Speech Genres & Other Late Essays, str. 161.